Tra­gom pri­če o pe­to­čla­noj po­ro­di­ci Da­mja­no­vić iz Me­đe­đa, kod Nik­ši­ća, ko­ji ži­ve u osku­di­ci u tro­šnoj ku­ći, bez stru­je i vo­de, od sa­mo 130 eura ko­je do­bi­ja­ju za te­ško obo­lje­lu kćer­ku, re­a­go­va­la je Ban­ka hra­ne. Po­moć u osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma i sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu ko­ju su obez­bi­je­di­li, uru­či­la je eki­pa „Da­na”. Da­mja­no­vi­ći­ma se obra­tio i Cen­tar za so­ci­jal­ni rad či­ji rad­ni­ci su ih po­sje­ti­li i ta­ko­đe uru­či­li bra­šno, še­ćer i po­seb­no po­trep­šti­ne neo­p­hod­ne za kćer­ku.
U skrom­nom do­mu do­če­ka­le su nas Vi­do­sa­va i Dra­ga­na. Maj­ka je za­hva­li­la na do­na­ci­ji jer će bar ne­ko vri­je­me bi­ti zbri­nu­ti za osnov­ni obrok.
Po­ro­di­ca Da­mja­no­vić ži­vi na 23. ki­lo­me­tru od Nik­ši­ća, ali kao da su od­sje­če­ni od svi­je­ta. već stre­pe ka­kva će bi­ti ova zi­ma, jer im i ova­ko ri­jet­ko ko na­vra­ća. Kad pad­ne sni­jeg, ni­ku­da se ne mo­že.
U tro­šnom ku­ćer­ku, ne­ma­ju ni vo­de, ni stru­je, o te­le­fon­skom sig­na­lu tek ne­ma po­me­na. Želj­ni su raz­go­vo­ra sa dru­gim lju­di­ma, jer kroz se­lo vo­di sa­mo ma­ka­dam ko­jim ri­jet­ki ho­de.
Na po­snoj i ka­me­ni­toj ze­mlji je­dva pre­ži­vlja­va­ju. Pri­je po­la go­di­ne od­u­ze­to im je pra­vo na na­kna­du za ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce pa sa­da do­bi­ja­ju sa­mo no­vac za nje­gu kćer­ke.
- Mi­slim da smo je­di­no se­lo u nik­šić­koj op­šti­ni bez pu­ta, vo­de u stru­je. Uslo­vi za ži­vot su te­ški da ne mo­gu bi­ti te­ži. Po­ro­di­ca je ra­ni­je bi­la broj­ni­ja. Sin se od­se­lio, a dvi­je kćer­ke su se uda­le. Tre­nut­no u sta­roj po­ro­dič­noj ku­ći ži­vi­mo su­pru­ga, tri kćer­ke i ja. Uki­nuo nam je ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce 118 eura, jer sam vla­snik ze­mlji­šta na ko­me je­di­no ka­me­na ne fa­li. Ovo je go­li krš i ni­je sa­mo mo­je vla­sni­štvo, već i tro­ji­ce bra­će ko­ji ži­ve u Sr­bi­ji. Ovo nam je đe­do­vi­na. Ni­je­sam je na­pu­štao, već sam ostao da ži­vim ov­dje, a i ni­je­sam imao gdje oti­ći. Ne­ka­da sam ra­dio u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta, ali na od­re­đe­no vri­je­me. Sa­da sam bez za­po­sle­nja. Mu­či­mo se ka­ko da pre­ži­vi­mo, obez­bi­je­di­mo kćer­ki li­je­če­nje. Dr­ži­mo de­se­tak ova­ca pa me­sa, si­ra i mli­je­ka nam ne fa­li, ali bez bra­šna če­sto osta­ne­mo. Ne­ma­mo nov­ca da ga ku­pi­mo. To ma­lo so­ci­ja­le ko­ju pri­mi­mo po­tro­ši­mo kćer­ki za lje­ko­ve – is­pri­čao je Žar­ko pri­li­kom pr­ve po­sje­te Da­mja­no­vi­ći­ma.L.N.


Apel za smje­štaj u gra­du

Da­mja­no­vi­ći su se na­da­li da će do­bi­ti stan u zgra­di za so­ci­jal­no ugro­že­ne, u Hum­ci­ma, kod Nik­ši­ća. Mi­sli­li su da bi ko­nač­no do­če­ka­li bo­lje uslo­ve za ži­vot i nje­go­va­nje kćer­ke. Me­đu­tim, pra­vo na taj smje­štaj su iz­gu­bi­li sa uki­da­njem ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce.
- Mo­li­mo nad­le­žne da do­đu i vi­de gdje i ka­ko ži­vi­mo, uvje­re se u či­nje­nič­no sta­nje i ta­da da­ju sud da li nam je neo­p­hod­na nji­ho­va po­moć – ka­že Vi­do­sa­va.